Роман „Керови“ Горана Гребовића, његов је први роман, а УК „Кораци“ објавила га је у оквиру едиције ТЕСТАМЕНТ.
„Деликатан , тачније апартан приступ у уметничком третману одабране теме за које се Гребовић определио неопходно је подвући из разлога што роман који је тематски усредсређен на нашу протежну савременост последњих тридесет година све више добија на значају као релевантно историографско сведочанство и културна референца. Међутим, не само што је препоручљиво писати овакав тип романа, већ је на домаћој књижевној сцени пожељна и извесна идеолошка и духовна оптика кроз коју се социокултурни елементи савремене епохе посматрају, а потом и прерасподељују у свету уметничког текста. Доминантни ракурс транспозиције елемената у романескној структури превасходно почива на атеистичком наслеђу југословенског социјализма и транснакционалној парадигми либералне демократије.
Томе насупрот, у роману „Керови“ читаоцу је понуђена метафизички осветљена перспектива исхода човекове историјске егзистенције. У Гребовићевој естетској визији реалистичка матрица о роману као огледалу епохе, потоња модернистичка о роману као есејистичко-асоцијативном отиску субјективног искуства и моћи сазнања или постмодерна о роману као самопропитујућој представи алтернативних светова бивају надограђене идејом романа као холограма човекове спољашње и унутрашње стварности.
Будући да тематско-мотивски разноврсне наративне токове повезује готово искључив јединствени хронотоп, „Керови“ се могу читати као збирка прича са амблемом једног, неименованог градског насеља. Међутим, по среди је полифоничан роман мозаичне структуре у којем коегзистира мноштво самосталних али сливених гласова и свести.
Чини се да Гребовић својом мозаичном романескном причом савременом читаоцу жели да скрене пажњу и на то да човек неретко није способан да препозна истинску опасност коју му живот носи како би се на време повукао, склонио у страну или покушао на прави начин да предупреди, попут уличних керова или мудре анђеоске прилике белог пса. Мистична сенка вреба сваког од нас и у нихилистичким налетима приређује појединачне или колективне несреће или се, пак, подмукло увуче у нас да остане као притајени унутрашњи мрак, спустивши нас у понор властите јазбине. На такву драму постојања савременог човека је естетски усредсређен аутор романа „Керови“.
(Извод из поговора „Роман као холограм људске душе“, Јана Алексић)
